Napukla posuda - Zen priča

napukla posuda zen priča
Počeo sam ponovo da treniram. Mnogi mlađi, dosta su bolji od mene. Zašto trener i dalje strpljivo radi sa mnom otkrio sam zen priči Napukla posuda

 

Prošlo je skoro godinu dana kako sam ponovo počeo da vežbam. Posle sumiranja napretka, pošto je i za to došlo vreme, moram priznati da su u klub dolazili mladi koji su mnoge drilove i tehnike savladavali sa lakoćom tako da ih je bilo zadovoljstvo gledati. Ja ne potpadam pod tu grupu.

 

Nešto od zadatog i dan danas radim sa velikim naporom, nešto mi je ostalo potpuno neshvatljivo. Sve ovo mogu pripisati starim povredama leđa i kolena kao i odsustvu prirodnog talenta. Ako mislite da sam razočaran grdno se varate, ali sam se u jednom trenutku zapitao kako je moguće da se sa mnom i dalje strpljivo radi.

 

Odgovor sam našao u prelepoj zen priči: „Stara Kineskinja je imala dve velike posude koje su visile na krajevima motke koju je nosila na ramenima. Jedna od posuda je imala pukotinu na sebi dok je druga bila savršena i uvek donosila celu količinu vode. Na kraju dugog puta između izvora i kuće, napukla posuda bi stigla polupuna. Ovo se dešavalo čitave dve godine: žena je donosila kući samo posudu i po vode.

 

Naravno, savršena posuda je bila ponosna na svoje dostignuće. No, sirota napukla posuda je bila posramljena zbog svog nesavršenstva, i osećala se bedno zbog toga što je mogla da postigne samo pola od onoga za šta je bila stvorena. Nakon dve godine ovog gorkog neuspeha, progovorila je ženi na izvoru: “Tako se stidim sebe, jer ova pukotina prouzrokuje da voda iscuri na putu do tvoje kuće”. Starica se nasmejala: “Da li si primetila da ima cveća na tvojoj strani puta, a nema ga na strani puta druge posude? To je zato što sam ja uvek znala za tvoju manu. Zato sam i posadila semenje cveća na tvoju stranu puta, i svaki dan pri povratku, ti bi ih zalila. Već dve godine ja berem to cveće i ukrašavam svoj sto. Da nisi baš takva kakva jesi, ne bi bilo te lepote da ulepša moju kuću”.

 

Svako od nas ima svoju jedinstvenu manu. Ali su upravo naše jedinstvene pukotine i mane ono što čini naš život tako interesantnim i nagrađujućim. Svaku osobu treba prihvatiti takvu kakva jeste i tražiti dobro u njoj. “

 

 

Tekst pisao Igor Gilanji

magazin logo